Mora li bas sveki pocetak da bude pun zaljubljenosti i zanesenosti? Izgleda da je tako. Ako je suditi prema "crnom talasu" Yu filma svakako. Dvoje Aleksandra Petrovica je svakako film koji povlaci crtu izmedju dotadasnjih filmova snimanih kod nas i onih koji ce doneti svetsku slavu nasoj kinematografiji. Za danasnju kritiku je, stoga, on ta zaljubljenost u novi film. Igrom slucaja, ili mozda cistom simbolikom, ovo ostarenje se upravo i bavi jednom zanesenosti, odnosom izmedju dvoje mladih ljudi...
Mirko, mladi arhitekta i zaljubljenik u fotografiju slucajno, cekajuci ispred bioskopa sa kartom viska, naleti na Jovanu, devojku carobnog osmeha. Posto pocne da pada kisa, on se, buduci da ima pri sebi kisobran, ponudi da je otprati do kuce. Usput njih dvoje malo igraju na vlaznom kolovozu i u trenutku kad on pokusa da je poljubi, ona odlazi u noc i porucuje mu da je nadje. Mirko obidje ceo grad, odlazi u bioskop sam, na koncerte, ali je ne pronalazi. A onda, igrom slucaja, kod njegovog prijatelja Dejana dolazi izvesni Bogdan, koji trazi da mu ovaj razvije neke fotografije. Na njima je on sa Jovanom. Saznavsi da je Dejan poznaje, Mirko ga natera da napravi zabavu, gde ce biti i ona. Igra, smeh, poljupci. Nije li to dovoljno za pocetak (i uopste) jedne romanse?
